Виђење лица Божијег-Архимандрит Софроније

Монах, пустињак, свештеник, духовник и духовни отац, оснивач манастира, иконописац, црквени химнограф, писац, ,,мисионар” – бројне су харизме оца Софронија.

Архимандрит Софроније Сахаров (1896–1993) познат је  читаоцу, пре свега, по књизи „Старац Силуан“, која је, будући да је преведена на шеснаест језика, данас знана читавом хришћанском свету. Онима којима се открио духовни свет оца Софронија не треба никакво друго сведочанство о њему осим његове сопствене речи. Јер, како је о. Софроније писао својој сестри Марији, „оно главно већ одавно је речено“, и то је рекао он сам у трима основним књигама: „Старац Силуан“ (Париз, 1952), „О молитви“ (Париз, 1991) и „Видети Бога какав Он јесте“ (Есекс, 1985). О овој последњој, он сведочи: „Написао сам свецелу своју исповест за читав живот. Тамо је записано све оно најважније из мога живота у Богу“.

Он каже да – Покајна молитва пред Вишњим је најинтимније место нашег духа. Отуда је проистекла жеља да се сакрије негде под земљу, како је нико не би видео, нико чуо, како би све остало само међу Богом и душом. Неопходно је бежати од искушења да обраћамо пажњу на самог себе, иначе постајемо жртва духа сујете и самозадовољства. Због таквих тремљења нашег духа ми осећамо богоостављеност.

,,Целог свог живота, он је стајао пред тајном човека, чистог и слободног “духа” у телу које је потчињено космичким силама. Може се рећи да је ову тајну отац Софроније живео целим својим бићем, све до краја. Сви који су га видели пред смрт били су изненађени контрастом између крајње слабости његовог тела, којим више није био у стању да управља, и пламене живахности његовог духа. Како рече један од његових блиских: “Пламен Духа је сагорео у њему и последњу честицу материје”.

Максим Егер