Подвижнице Христове љубави – Митрополит Амфилохије (Радовић) и монахиња Амфилохија (Драгојевић)

Опис

ПРЕДГОВОР

              Монашко звање, као христолики подвиг и животно ткање, заснива се, у суштини, на антиномији Христовог позива: “Који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.” (Мт. 10,39). Ношење крста свога и идење за њим, за Христом (Мт. 10, 38), значи задобијање Његовог богочовјечанског достојанства, вјечно и непролазно. Мјера жртвовања је мјера љубави. Бог нам се у Христу Исусу дарује и жртвује за нас, откривајући нам тиме себе и своју неизрециву љубав. Све нам се то опитно дарује и открива у Светом Причешћу, Тијелом и Крвљу Христовом, у Тајни Његове крсте жртве и Васкрсења. Када се наш пролазни тренутачни човјечији живот запали јагњем божанске Љубави, односно када се дотакне и усели у нас Бог као Љубав, кроз наше христолико крстносно и покајно приношење Њему на дар, онда и ми постајемо – љубав, и то вјечна …