Опис
Уз брујање звона…
Чудне су вечери на високим планинама… Равница, као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по некоја звазда.
Те вечери јула 1914. умукло је већ било и блејање оваца. Овчарски пси се разместили по околним брежуљцима, скотурени, али начуљених ушију…Једино се чуо зрачак и лавеж паса из долине. Овчари, увијени у јагњеће коже, спавали су по земљи. Само један стражарио је покрај ватре, која је тихо пуцкарала. А он је дремао…
