Опис
Да је ,, и вера уметност”, ,,Небом осијана” као и поезија (како каже песник-владика, ,,свештени поета” Његош, у Лучи микрокозма) – то је битна и дубока мисао, корен историјског достојанства заједнице ( духовне, национално-историјске) и човека као личности. То је мисао за коју сви ми, па и аутор ових есеја, треба да будемо захвални остацима српске елите ( коју су уништавали – или од народа одсекли – дигађаји завереничког, ратног, револуцијског и хладноратовског насиља, почев од 1941, па до данас).
Да поменем пред Богом Надвременим – и да Бог помене – имена те елите, тадашњих историчара, музејских посленика, професора и академика:
- Александар Дероко
- Георгије Остогорски
- Ђурђе Бошковић
- Милан Будимир
- Милан Кашанин
- Милиш Ђурић
- Светозар Радојичић.
Они су организовали париску Изложбу српских икона и фресака ( живопис) Средњег века ( и турског периода), 1951. године,
у нади ( наивној нади умних и часних људи) да ће Европа схватити трагедију српског народа и духовни садржј његове историје ( садржај који је и данас потпуно стран нашој и европској филозофији историје)….
Послушајте :
