Description
ДУША У АДУ
Сиђох сагрешењем
до свог страшног ада,
гледајући наличје ужаса самоће;
исход неизбежни бесмисла живљења
пакао ми поста место “избављења”
Чувствовах власт
ђавола и смрти,
душу ми уби непролазна туга;
греси моји осудише пре Страшнога Суда
у страгу смртном
над Безданом дрхтим.
У немоћи безизлаза свога
сетих се – Бога!
Боже, Боже мој! Зашто ме остави?!
Милост просим: Милост Ти је име,
Боже Свемилости!
Ако хоћеш, избави ме.
