Опис
ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ: УТВРЂИВАЊЕ ПРАВИЛА ХРИШЋАНСКЕ УМЈЕТНОСТИ
Подјела Римског царства означила је епоху прихватања хришћанства као званичне религије на територијама државе која се простирала од Британског острва на сјеверу до Персије и Нубије на југу. Истовремено, то је почетак епохе у којој је Источни дио римске империје почео да тражи своје прве коријене, лик спопствене цивилизације – то није био само повратак традицији хеленства, већ традицијама свих прехеленских народа и цивилизација које је у титанском војном походу објединио у кратковјеку јединствену државу Александар Трачанин-Македонски, позније назван Велики. Царска власт Западног дијела империје сматрала је да је њена супрематија над свим територијама, не само Запада већ и Истока, непобитна – идеолошки канон римске државе утемељио је Вергилије “Енеидом”, поруком да су Римљани потомци тадашњих Тројанаца, избјеглих и вољом богова спасени од хеленске најезде, те да је њихово право, дато покоравањем Хеладе, да владају духом над оба свијета, неспорно. Два идеолошка концепта створена у умјетности хеленистичке епохе, Александрово право на југ и право Рима на Европу, право потомака Атрејевих и право потомака Пријамових, одредили су даљу судбину јединствене римске државе…
