Опис
Кажу, када човјек остане без ичега: дома, завичаја, ближњих, пријатеља, материјалних и духовних вриједности које су његови преци генерацијама стварали, његовали, љубоморно чували и баштинили, остану само сјећања. А са смрћу, за коју, опет неки кажу, да је једина животна извјесност, нестану и сјећања. Нестане све, остане голо ништа.
Размишљајући како да насловим странице које слиједе, сјетим се да су у Бенковцу, средином шездесетих година прошлога вијека, изашла два броја „Бенковачке хронике”, магазина за историју, друштвена и културна питања. Моји записи и сјећања, током писања, зачуђујућом брзином, како то најчешће и бива, постадоше много шире и дубље штиво, од првобитне замисли, и у добром дијелу срушише, ипак, уже ограде једне породичне и бенковачке хронике, прикључивши себи, малу историју бенковачког краја кроз минула два и по вијека, и многе кључне историјске догађаје на нашем дијелу Балкана, који су снажно и болно утицале на мој Бенковац и моју породицу.
