Description
МИТЈИНА ЉУБАВ
Митјин последњи срећан дан у Москви био је девети март. Тако му се, вар, чинило. Око подне ишао је с Катјом уз Тверски булевар. Зима изненада попусти – уступи место пролећу, па је на сунцу било скоро вруће. Као да су заиста стигле шеве и са собом донеле топлину и радост. Свуда је било мокро, све се топило, са кровова је капало, слуге су скидале лед са плочника, лепљиви снег са кровова и свуда је било много света, владала је живост. Високи облаци претварали су се у танак дим и нестајали у влажном, плавом небу. У даљини је, лако замишљен, стајао Пушкин, сијао је Страсни манастир. Али, од свега беше најбоље што је Катја тога дана била нарочито лепушкаста и привлачна, сва је одисала једноставношћу и блискошћу. Често је с дечјим поверењем узимала Митју испод руке, погледајући одоздо његово лице. А он, срећан и помало бахат, корачао је тако дугим корацима да га је једва стизала. Крај Пушкиновог споменика она изненада рече …
